Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski
Miloš Crnjanski 1934. godine
Biografske informacije
Rođenje(1893-10-26)26. 10. 1893.
Austro-Ugarska Crnograd
Smrt30. 11. 1977. (dob: 84)
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija Beograd
Opus
Znamenita djela
  • Seobe
  • Roman o Londonu

Miloš Crnjanski (Crnograd, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je srpski književnik, novinar, prevodilac i jugoslavenski diplomat, poznat kao jedan od najvećih ekspresionističkih pjesnika 20. vijeka.

Život

Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Crnogradu, u Mađarskoj, u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike "prognan" iz Banata, iz Ilandže u Csongráda. Majka mu se zvala Marija Vujić i bila je rodom iz Pančeva. Miloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista.

Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada neće završiti.

Prvu pesmu "Sudba" Crnjanski objavljuje u somborskom dečjem listu "Golub" 1908. godine. 1912. u sarajevskoj "Bosanskoj vili" štampane je njegova pesma "U početku beše sjaj".

Vest o ubistvu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je mobilizovan u austrougarsku vojsku i poslan na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. Crnjanski provodi u ratnoj bolnici u Beču. 1916. radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju.

Posle propasti Austro-Ugarske i stvaranja Kraljevine SHS, Crnjanski odlazi u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list "Dan". 1920. upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Između 1923. i 1926. profesor je gimnazije u Beogradu i saradnik uglednog lista "Politika". Istovremeno, izdaje "Antologiju kineske lirike" i novinar je ulistu "Vreme". 1927. u "Srpskom književnom glasniku" izlaze prvi nastavci njegovog romana "Seobe".

1928-1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović.

1930. za roman "Seobe" dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije.

Godine 1934. pokreće list "Ideje" koji sledeće godine prestaje da izlazi.

U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog. Miloš Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[1]

U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Posle uspostavljanja druge Jugoslavije kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonsog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Stanovao je od 1953. do 1965. u ulici Queens Court 155 u Londonu, o čemu svedoči spomen-ploča.

Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani.

Godine 1951. uzima britansko državljanstvo. U Jugoslaviju se vratio 1965. godine. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu "Ekscelzior" u blizini Skupštine Jugoslavije, a potom je dobio stan na upotrebu u ulici Maršala Tolbuhina 81 (danas Makenzijeva 81). Posle smrti piščeve udovice Vide Crnjanski, beogradska opština Vračar preuzela je stan.

U Beogradu je i umro 30. novembra 1977. godine.

Dela

Poezija

  • Lirika Itake (1918)
  • Sumatra (1920)
  • Odabrani stihovi (1954)
  • Lament nad Beogradom (1965)

Pripovetke i proza

  • Priče o muškom (1924)
  • Sveti Sava (1934)

Romani

  • Kap španske krvi (obj. 1970)
  • Suzni krokodil (nedovršen)
  • Dnevnik o Čarnojeviću (1921)
  • Seobe (1929)
  • Roman o Londonu (1972)

Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) - "Kap španske krvi" i "Suzni krokodil" (nedovršen i nesigurnog autorstva). Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana "Podzemni klub" je sporno. U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se delo "Kod Hiperborejaca" (žanrovski teško odredivo) stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog "Sin Don Kihotov" nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu "Brankovo kolo".)

Putopisi i memoari

  • Pisma iz Pariza (1921)
  • Naše plaže na Jadranu (1927)
  • Boka Kotorska (1927)
  • Tajna Albrehta Direra (1928)
  • Iris Berlina (1929)
  • Ljubav u Toskani (1930)
  • Knjiga o Nemačkoj (1931)
  • Embahade (1983)

Drame

  • Maska (1918)
  • Konak (1958)
  • Nikola Tesla (1967)

Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda.

Sabrana dela

  • Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930)
  • Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966)
  • Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967)
  • Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972)

Nagrada Miloš Crnjanski

Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Nagrada se dodeljuje piscu za prvu objavljenu knjigu na srpskom jeziku. Nagrada se sastoji od novčnaog iznosa od 2000 evra, povelje i medalje sa likom pisca.

Eksterni linkovi

Miloš Crnjanski na Wikimedijinoj ostavi
  • Zadužbina Miloš Crnjanski (zvanična prezentacija) Arhivirano 2010-03-23 na Wayback Machine-u
  • Informacija o njegovom grobu
  • Boško Obradović: Svetosavlje Miloša Crnjanskog („Pravoslavlje“, br. 930, 15. decembar 2005.) Arhivirano 2009-02-02 na Wayback Machine-u
  • Internet stranica posvećena pesniku Milošu Crnjanskom Arhivirano 2012-07-23 na Wayback Machine-u
  • Miloš Crnjanski na Myserbia.net[mrtav link]
  • Miloš Crnjanski: život i delo Arhivirano 2009-02-26 na Wayback Machine-u
  • "Crnjanski u Londonu"[mrtav link], Dragan R. Aćimović, Večernje novosti, feljton, 2005.
  • „Jesen Miloša Crnjanskog“[mrtav link], Radovan Popović, Večernje novosti, feljton, 2008.
  • «Nepoznato pismo Crnjanskog»
  • «London remembers Crnjanski»

Beleške

  1. ↑ U okviru sabranih dela je druga knjiga Seoba podeljena na dva dela, pa treća knjiga Seoba predstavlja ustvari drugi deo druge knjige.

Izvori

  1. ↑ Crnjanski, Miloš (2020). Srpsko stanovište. Beograd: Catena Mundi. str. 64-72. 
  • p
  • r
  • u
Dobitnici NIN-ove nagrade
1954–1992

1954. Dobrica Ćosić (Koreni)  • 1955. Mirko Božić (Neisplakani)  • 1956. Oskar Davičo (Beton i svici)  • 1957. Aleksandar Vučo (Mrtve javke)  • 1958. Branko Ćopić (Ne tuguj, bronzana stražo)  • 1959.  • 1960. Radomir Konstantinović (Izlazak)  • 1961. Dobrica Ćosić (Deobe)  • 1962. Miroslav Krleža (Zastave)  • 1963. Oskar Davičo (Gladi)  • 1964. Oskar Davičo (Tajne)  • 1965. Ranko Marinković (Kiklop)  • 1966. Meša Selimović (Derviš i smrt)  • 1967. Erih Koš (Mreža)  • 1968. Slobodan Novak (Mirisi, zlato i tamjan)  • 1969. Bora Ćosić (Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji)  • 1970. Borislav Pekić (Hodočašće Arsenija Njegovana)  • 1971. Miloš Crnjanski (Roman o Londonu)  • 1972. Danilo Kiša (Peščanik)  • 1973. Mihailo Lalić (Ratna sreća)  • 1974. Jure Franičević-Pločar (Vir)  • 1975. Miodrag Bulatović (Ljudi sa četiri prsta)  • 1976. Aleksandar Tišma (Upotreba čoveka)  • 1977. Petko Vojnić Purčar (Dom sve dalji)  • 1978. Mirko Kovač (Vrata od utrobe)  • 1979. Pavle Ugrinov (Zadat život)  • 1980. Slobodan Selenić (Prijatelji)  • 1981. Pavao Pavličić (Večernji akt)  • 1982. Antonije Isaković (Tren 2)  • 1983. Dragoslav Mihailović (Čizmaši)  • 1984. Milorad Pavić (Hazarski rečnik)  • 1985. Živojin Pavlović (Zid smrti)  • 1986. Vidosav Stevanović (Testament)  • 1987. Voja Čolanović (Zebnja na rasklapanje)  • 1988. Dubravka Ugrešić (Forsiranje romana reke)  • 1989. Vojislav Lubarda (Vaznesenje)  • 1990. Miroslav Josić Višnjić (Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba)  • 1991. Milisav Savića (Hleb i strah)  • 1992. Živojin Pavlović (Lapot)

1993–2005

1993. Radoslav Petković (Sudbina i komentari)  • 1994. Vladimir Arsenijević (U potpalublju)  • 1995. Svetlana Velmar Janković (Bezdno)  • 1996. David Albahari (Mamac)  • 1997. Milovan Danojlić (Oslobodioci i izdajnici)  • 1998. Danilo Nikolić (Fajront u Grgetegu)  • 1999. Maksimilijan Erenrajh (Karakteristika)  • 2000. Goran Petrović (Sitničarnica "Kod srećne ruke")  • 2001. Zoran Ćirić (Hobo)  • 2002. Mladen Markov (Ukop oca) • 2003. Vladan Matijević (Pisac iz daleka) • 2004. Vladimir Tasić (Kiša i hartija) • 2005. Miro Vuksanović (Semolj zemlja)

2006–2024

2006. Svetislav Basara (Uspon i pad Parkinsonove bolesti)  • 2007. Dragan Velikić (Ruski prozor)  • 2008. Vladimir Pištalo (Tesla, portret među maskama)  • 2009. Grozdana Olujić (Glasovi u vetru)  • 2010. Gordana Ćirjanić (Ono što oduvek želiš)  • 2011. Slobodan Tišma (Bernardijeva soba)  • 2012. Aleksandar Gatalica (Veliki rat)  • 2013. Goran Gocić (Tai)  • 2014. Filip David (Kuća sećanja i zaborava)  • 2015. Dragan Velikić (Islednik)  • 2016. Ivana Dimić (Arzamas)  • 2017. Dejan Atanacković (Luzitanija)  • 2018. Vladimir Tabašević (Zabluda Svetog Sebastijana)  • 2019. Saša Ilić (Pas i kontrabas)  • 2020. Svetislav Basara (Kontraendorfin)  • 2021. Milena Marković (Deca)  • 2022. Danica Vukićević (Unutrašnje more)  • 2023. Stevo Grabovac (Poslije zabave)

a Odbio nagradu.
Normativna kontrola Uredi na Wikidati