Al-Farabi

Abu Nasr Muḥammad ibn Muḥammad Farabi
Zlatno doba islama
persijska filozofija
Biografske informacije
Rođenje	oko 872. Farab u današnjem Kazahstanu ili Faryab, Veliki Horasan u današnjem Afganistanu
Smrt	oko 950. Damask
Filozofija
Škola/Tradicija	Islamska filozofija
Glavni interesi	Metafizika •Logika Politička filozofija •Epistemologija •Muzika •Nauka
Inspiracija
Od Aristotel, Platon, Porfirije, Ptolomej, El Kindi
Na Ibn Sina, Ibn Rušd, Majmonid, al-Tawhīdī, Mulla Sadra

Abu Nasr el Farabi (oko 870 — 950) je bio veliki persijski filozof, naučnik i muzičar. Smatra se drugim učiteljem islamske filozofije (posle Aristotela) i jednim od najvećih islamskih filozofa i naučnika svoga vremena.^[1] Bavio se još i kosmologijom, logikom, muzikom, psihologijom i sociologijom.

Al Farabi je u islamskom svetu bio poznat kao vrhunski poznavalac logike. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. Jedan je od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet.^[1] Prema mišljenju mnogih istraživača, Farabi je utemeljivač islamske filozofije, s obzirom na to da je prvi predstavio potpuno samostalnu filozofsku školu.^[2]

Takođe pokazuje uticaj neoplatonizma — smatra da je stvaranje emanacija, a tela u prostoru slika duše sveta.^[3]

Život

Abu Nasr el Farabi je rođen u Farabu, u današnjem Otraru u Kazahstanu, koji se nalazio na Putu svile.

Učio je filozofiju i logiku kod nestorijanskih hrišćana Juhane ibn Gajlana i Abu Bišra Mataa ibn Junusa. Logiku je učio kod slavnog logičara Abu Bišra Mataa ibn Junusa (umro 940.). Kifti i Ibn Abi Usajbi'a tvrde da je Farabi za kratko vreme prevazišao svog učitelja u logici iako je bio mnogo mlađi od Abu Bišra.^[2] O njemu se pričalo da je Aristotelovu raspravu O duhu pročitao 40 puta, a njegovu Retoriku 200 puta, a da pri tom nije osetio nikakvu prezasićenost. „Mora da je imao dobar stomak“, komentarisao je tu anegdotu Hegel.^[1]

Alfarabi se pridružio mis­tičkoj školi islama čiji su se pripadnici nazivali sufi.^[4] Farabi je proputovao mnoge krajeve islamskog sveta, uključujući i Egipat i Damask. Pred kraj života pozvan je na dvor Sajfudavla, hamdanitskog vladara Damaska, gde je umro u 80. godini.^[2]

Učenje

Alfarabi je koristio aristotelske argumente u dokazivanju Božije egzistencije. Tako, pretpostavljajući da se stvari u svetu pasivno kreću, a ta ideja se dobro uklapala u islamsku teologiju, on dokazuje da stvari moraju da dobijaju svoje kretanje od prvog pokretača ili Boga.^[4] Zatim, stvari ovoga sveta su kontingentne, one ne egzistiraju nužno: njihova esencija ne uključuje njihovu egzistenciju, a to se pokazuje time što one nastaju i propadaju. Iz ovoga sledi da su one svoju egzistenciju dobile, pa u krajnjoj instanciji mora postojati biće koje egzistira suštinski ili nužno, i koje je uzrok postojanja svih kontingentnih bića.^[4]

S druge strane, kod Alfarabijevog opšteg sistema uticaj novoplatonizma je očigledan. Tako se tema emanacije koristi da da bi se pokazalo da iz prvobitnog božanstva ili jednog proizlazi um i duša sveta, a da iz njegovih misli kosmos, po­čevši od viših ili spoljašnjih prema nižim ili untrašnjim sferama. Tela su sastavljena od materije i forme.^[4] Um čoveka je iluminiran kosmičkim umom, koji je čovekov delatan razum. Štaviše, iluminacija ljudskog razuma objašnjava činje­nicu da naši pojmovi „odgovaraju“ stvarima, budući da su ideje u Bogu u isto vreme i primer i izvori pojmova u ljudskom duhu i formi stvari. To učenje o iluminaciji je povezano ne samo sa novoplatonizmom nego i s orijentalnim misticizmom.^[4] Najviši cilj čoveka jeste da sazna Boga, i, upravo kao što opšti tok sveta proizlazi iz Boga i vraća se u Njega, tako i čovek, koji proizlazi iz Boga emanacijskim procesom i koji je obasjan Bogom, treba da stremi ka povratku Boga i sličnosti sa njim.^[4]

Dela

Alfarabi On je takođe utemeljio političku filozofiju u islamu i ostavio iza sebe dragocena dela iz te oblasti, od kojih možemo izdvojiti:

• Arau ahl al-madina al-fadila [Mišljenja stanovnika „vrlog grada”],
• Tahsil as-sa'ada [Sticanje blaženstva] i
• Kitab as-sijasat al-madanijja [Građanska politika].

Kao što u starogrčkoj filozofiji Aristotel prvi put prezentuje sistemsku kategorizaciju nauka, iako on nije prvi filozof niti prvi naučnik, u islamskom svetu je to prvi učinio Farabi u svom delu Ihsa al-'ulum [Prebrojavanje nauka]. Ovu knjigu kasnije na latinski jezik prevodi Domingo Gundisalvo pod naslovom De scientiis.^[2]

Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline.^[3]

Farabi je takođe napisao mnoge druge knjige u kojima iznosi svoja učenja.

Naslednici

Od Farabijeve smrti 950. godine, do uspona Ibn Sine početkom XI veka − u periodu od nekih pedesetak godina − pojavio se veliki broj učenjaka u islamskom svetu. Neki od njih bili su direktni učenici i sledbenici Farabijeve filozofske škole, dok su drugi u svojim filozofskim istraživanjima sledili Kindijeve doktrine.^[2]

Neki od Farabijevih sledbenika i naslednika su:

• Jahja ibn Adij
• Abu Sulejman Sidžistani
• Abul-Hasan Amiri
• Abu Hajan Touhidi

Literatura

• Halilović, T., Halilović, S. i Halilović, M. (2014), Kratka istorija islamske filozofije, Beograd, Centar za religijske nauke „Kom”, str. 27—44.

Izvori

Vanjske veze

Al-Farabi na Wikimedijinoj ostavi

• Politika i etika od tradicije do moderniteta s osvrtom na Farabijevu političku filozofiju