Ferdinand II Štajerski

Ferdinand II Štajerski (nem. Ferdinand II.; 1578 — 1637) je bio car Svetog rimskog carstva (1620 — 1637) iz dinastije Habsburg. Bio je:

• kralj Mađarske (1618 — 1625),
• kralj Češke (1619 — 1637),
• kralj Hrvatske (1619 — 1637),
• nadvojvoda Austrije (1590 — 1637),
• vojvoda Štajerske .

Bio je privržen katolicizmu, pa je njegovo priznanje kao kralja Češke (Bohemije) i suzbijanje protestantizma dovelo do Tridesetogodišnjeg rata.

Rani život

Rođen je u Grazu kao sin Karla II Štajerskog i Marije Bavarske. Bio je podvrgnut strogom jezuitskom obrazovanju, pa pohađa i univerzitet u Ingolštatu. Nakon završetka školovanja 1595, počinje da upravlja svojim naslednim zemljama, kojima je do tada upravljao njegov stariji rođak nadvojvoda Maksimilijan III Austrijski. Otišao je na dva hodočašća. Posle toga počinje na svojim teritorijama sa suzbijanjem svih drugih vera osim katoličke.

Kralj Češke (Bohemije)

Češka skupština ga bira 1617. za kralja Češke (Bohemije). Car Matthias je bio bez naslednika, pa Ferdinand II traži i osigurava podršku Španskih Habzburga da on bude naslednik. Zauzvrat Španskim Habsburzima obećava Alzas i carske feude u Italiji.

Ferdinandov tvrdi katolicizam dovodi do narušavanja verskih sloboda onih, koji nisu katolici. Nije poštovao ni verske slobode, koje je potpisao car Rudolf II, po kojima su garantovane slobode veroispovesti plemstvu i stanovnicima gradova. Osim toga bio je i apsolutista i narušavao je sekularna prava. Pošto je unutar kraljevstva i među plemstvom bilo jako mnogo protestanata novi kralj je postao jako nepopularan i usledila je pobuna protiv njega.

Češki protestanti bacaju kroz prozor 22. maja 1618. dvojicu kraljevskih službenika u Pragu. Taj događaj je poznat pod nazivom Praška defenestracija ili druga praška defenestracija. Kraljevski službenici nisu bili povređeni, ali ta akcija je predstavljala uvredu kralja. Tom akcijom zapravo počinje pobuna, koja vodi do Tridesetogodišnjeg rata. Plemstvo bira protestantskog kneza Fridriha V Palatinskog kao novog kralja.

Car Svetog rimskog carstva i uspeh u ratu protiv protestanata

Car Matthias je umro u Beču marta 1619. Ferdinand II postaje naslednik po ranijem dogovoru. Protiv protestantske pobune Ferdinand dobija podršku katoličkog saveza kome su se pridružili vladari Poljske, Španije i Bavarske. Katoličke snage pobeđuju protestante 8. novembra 1620. u bici kod Bile Hore. Fridrih V Palatinski je predvodio protestante, a posle bitke beži u Holandiju.

Vođa katoličkog saveza vojvoda Maksimilijan I Bavarski konfiskuje Fridrihove posede, a Ferdinand II ponovo postaje kralj Češke (Bohemije). Ojačava se katolička crkva u Češkoj, smanjuju se prava češke skupštine, a protestanti u Češkoj i Austriji se nasilno prevode u katolicizam. Mnogi protestanti su tada proterani iz Češke.

Ferdinand je dobijao novčanu podršku i od pape i od Španskih Habzburga, ali ipak je potrošio sve novce, a tražio je način da stvori svoju vlastitu vojsku. Odlučio je da postavi Albrehta fon Valenštajna na čelo vojske sa zadatkom da regrutuje i predvodi carsku vojsku.

Albreht fon Valenštajn je zahtevao da on upravlja i poseduje vojni fond, koji će biti samo njegov. Osim toga zahteva da slobodno raspolaže ratnim plenom i novcem dobijenim ucenama. Ratni plen postaje time najvažniji način financiranja vojske.

Najpre je regrutovao 30.000 vojnika (kasnije će komandovati i sa 100.000). Carska armija uz pomoć vojske katoličkog saveza pobeđuje protestante u Šleskoj, Anhaltu i Danskoj.

Restitucijski edikt dovodi do intervencije Šveđana

Nakon velikih pobeda protiv katolika, Ferdinand izdaje 1629. Restitucijski edikt, po kome su se katoličkoj crkvi morala vratiti velika područja crkvene zemlje, koja su joj oduzeli protestanti od 1552. Taj prokatolički potez potez razljutio je švedskog kralja Gustava Adolfa, koji ulazi u rat protiv Ferdinanda.

Albreht Valenštajn je ostvario velike vojne uspehe, ali Ferdinandovi savetnici su u njemu videli političku opasnost, jer je narasla njegova moć, finansije, posedi i vojska. Ferdinand otpušta Alberta Valenštajna 1630. Sad je ostao bez komandanta, pa se ponovo morao oslanjati na katolički savez. Katolički savez pod vodstvom Johana Cerklasa Tilija nije uspevao da se odupre švedskoj vojsci Gustava Adolfa. Švedska vojska je napredovala, Bohemija je bila ponovo pod protestantskom vojskoma. Komandant katoličkog saveza von Tili bio je ubijen 1632, pa je Ferdinad bio prinuđen da ponovo traži pomoć od Valenštajna.

Tokom proleća 1632, Valenštajn je prikupio vojsku, koja je isterala protestantsku vojsku iz Bohemije. U velikoj Bitci kod Lützena novembra 1632. katolici su pobeđeni, ali Gustav Adolf je ubijen. Valenštajn je izgubio Saksoniju, ali protestantski gubici su isto bili jako veliki.

Tokom 1633. nije bilo odlučnih napredovanja, a Valenštajn je pregovarao sa neprijateljem, smatrajući da će vojska biti lojalna njemu, a ne caru Ferdinandu. Početkom 1634. Albreht fon Valenštajn je optužen za izdaju i ubijen je, verovatno po Ferdinandovom nagovoru.

Francuska ulazi u rat

Iako su ostali bez fon Valenštajna carske snage zauzimaju Regensburg i pobeđuju u bici za Nerdlingen. Snaga švedske vojske je oslabila, pa Francuska ulazi u rat na strani protestanata zbog straha od dominacije Habsburga u Evropi. Francuska je bila katolička zemlja, ali bojala se Nemačke i Španije, tako da je kardinal Rišelje uverio kralja Luja XIII da se udruži sa Holanđanima i Šveđanima.

Francuzi nisu bili zadovoljni uvetima praškog mira iz 1635. Iako je potpisan taj sporazum još uvek nije došao mir. Ferdinand II je umro 1637, a rat se nastavio i posle njega.

Spoljašnje veze

Ferdinand II Štajerski na Wikimedijinoj ostavi

• Ferdinand II , njegovi preci i potomci (en)

• p
• r
• u

Carevi Svetog rimskog carstva

9. vijek

• Carolus Magnus
• Ludovicus Pius
• Lotharius I.
• Ludovicus II.
• Carolus II. Calvus
• Carolus III. Crassus
• Guido od Spoleta
• Lambert od Spoleta
• Arnolf von Kärnten

10. vijek

• Ludovicus III. Caecus
• Berengar Furlanski
• Konrad I. von Franken
• Heinrich Ptičar
• Oton I. Veliki
• Otto II. Crveni
• Otto III.

11. vijek

• Heinrich II. Sveti
• Konrad II.
• Heinrich III. Crni
• Heinrich IV.

12. vijek

• Heinrich V.
• Lothar von Süpplingenburg
• Konrad III.
• Heinrich-Berengar
• Friedrich I. Barbarossa
• Heinrich VI.
• Philipp von Schwaben
• Otto IV. von Braunschweig

13. vijek

• Friedrich II. von Hohenstaufen
• Konrad IV.
• Wilhelm von Holland
• Heinrich Raspe
• Richard of Cornwall
• Alfonso X de Castilla
• Rudolf I. Habsburški
• Adolf Nassauski
• Albrecht I. Habsburgški

14. vijek

• Henrik VII. Luksemburški
• Ludwig IV. Bavarac
• Friedrich III. Lijepi
• Karlo IV. Luksemburški
• Vaclav Luksemburški

15. vijek

• Rupert Falački
• Jobst Moravski
• Žigmund Luksemburški
• Albert II.
• Friedrich III.
• Maksimilijan I.

16. vijek

• Karlo V.
• Ferdinand I.
• Maksimilijan II.
• Rudolf II.

17. vijek

• Matija
• Ferdinand II.
• Ferdinand III.
• Ferdinand IV.
• Leopold I.

18. vijek

• Joseph I
• Karlo VI.
• Karlo VII. Wittelsbach
• Franz Stephan von Lothringen
• Maria Theresia
• Josip II.
• Leopold II.
• Franz II.