Ljubo Ilić

Ljubo Ilić (1905 — 1994), učesnik Španskog građanskog rata i Francuskog pokreta otpora, tokom Drugog svetskog rata. Diplomata druge Jugoslavije i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija

Rođen je 16. aprila 1905. godine u Splitu. Zbog lošeg materijalnog stanja, u veoma teškim uslovima završio je srednju tehničku školu. Godine 1926, sredstvima iz vlastite zarade, otišao je na studije u Francusku.

Diplomirao je na Univerzitetu u Parizu 1931. godine. U Parizu je, s grupom studenata-marksita, preuzeo je upravu Udruženja jugoslovenskih studenata, a bio je i sekretar antifašističkih publikacija „Amis du Monde“ i mesečnika „Plan“. Izdavao je, u ime jugoslovenskih radnika, „Iseljenički glasnik“. Bio je sekretar Emigracione komisije, a izvesno vreme radio je i u tehnici Komunističke partije Jugoslavije, koja je obezbeđivala štampanje partijskog organa „Proleter“ i organa KP Slovenije „Delo“. Učestvovao je i u organizovanju kanala kojim se partijska štampa prebacivala u Jugoslaviju, uglavnom posredstvom mornara i luka Solun, Split, Rijeka i Trst.

Španski građanski rat

Po odobrenju CK KPJ, otišao je, avgusta 1936. godine, kao dobrovoljac u Španiju. Stupio je u bataljon „Dombrovski“ i uključio se u borbe koje su se tamo vodile. Bio je politički komesar, a zatim komandir čete. U jednoj od borbi za obranu Madrida teško je ranjen. Posle izlaska iz bolnice, otišao je u Albasetu na oficirski kurs. Zatim je u Andaluziji, u pozadini Frankovih trupa, organizovao gerilske partizanske odrede, od kojih je naknadno formiran 14. partizanski korpus. Na aragonskom frontu učestvovao je u ofanzivi na Saragosu. Ranjen je još dva puta. Zbog privremene nesposobnosti za front, postavljen je za komandanta Vojne partizanske akademije kod Barselone.

Jula 1938. postao je komandant 76. partizanske divizije; s njom je učestvovao u poslednjim borbama u Španiji, kada je preuzeo komandu 14. gueriljskog korpusa. Bio je direktno u vezi sa šefom generalštaba, generalom Visente Rohom, i zaštitnica pri povlačenju Armije Ebro i Desete armije. U tom periodu vodio je, puna dva meseca, teške borbe.

Imao je čin majora vojske španske republike, i bio odlikovan Ordenom de Ćora i Ordenom de Sufrimiento por la Patria.

Učešće u Francuskom pokretu otpora

Polovinom februara 1939. godine dospeo je, s ostalim borcima internacionalnih brigada, u logor Siprijen, u Francuskoj. Krajem marta izašao je iz logora, i po partijskoj direktivi živeo je u Parizu, gde ga je otkrila teritorijalna bezbednost, uhapsila i vratila u logor.

Februara 1941. godine, s još nekim drugovima, prebačen je u specijalni zatvor u Tuluzu, gde je došao u dodir sa zatvorenim francuskim komunistima, a preko njih s oslobodilačkom organizacijom van zatvora. Nešto kasnije, Petenova policija sprovela ih je u zatvor „Kastre“ i predala Specijalnoj policiji, koja se nalazila u rukama nemačkog okupatora.

Pošto pokušaj bega, krajem 1942. godine, nije uspeo, tek septembra 1943, zajedno s grupom drugova, uspeo je da pobegne i priključio se francuskom pokretu otpora. Za kratko vreme postao je komandant Južne zone Francuske, a januara 1944. godine pozvan je u Nacionalni vojni komitet Francuske i postavljen za komandanta svih stranih snaga koje su se borile u Francuskoj. Tada je unapređen u čin generala, a dobio je i diplomu Nacionalnog vojnog komiteta Francuske, Spomenicu francuskog pokreta otpora, Ratni krst i orden Legije časti.

Oktobra 1944. godine akreditovan je pri Komandi savezničkih ekspedicionih snaga F. H. A. E. F, a od januara 1945. godine nalazio se na dužnosti jugoslovenskog vojnog atašea u Parizu.

Posleratna karijera

Posle oslobođenja Jugoslavije obavljao je razne odgovorne dužnosti u diplomatskoj službi:

• marta 1946. godine predvodio je diplomatsku misiju po zemljama Latinske Amerike, uspostavivši odnose između Nove Jugoslavije i Meksika, Brazila, Urugvaja, Argentine, Čilea i Bolivije,
• specijalni savetnik u Ministarstvu inostranih poslova Vlade FNRJ, bio je od septembra 1947. godine,
• pomoćnik ministra građevina, od januara 1948. godine,
• predsednik Komiteta za lokalnu privredu i komunalne poslove vlade FNRJ, od aprila 1949. godine,
• ambasador u Norveškoj, od aprila 1951. godine,
• ambasador u Meksiku, od oktobra 1953. godine,
• predsednik Komiteta za komunalne poslove i urbanizam SFRJ, od 1956. godine,
• ambasador u Danskoj, od 1962. godine,
• savetnik Saveznog sekretara za inostrane poslove,
• ambasador u Švajcarskoj, od 1967. godine,

Penzionisan je 27. decembra 1974. godine, kada je posato član Saveta federacije.

Bio je oženjen s poznatom operskom pevačicom Zinkom Kunc. Umro je 17. marta 1994. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i više drugih stranih i jugoslovenskih odlikovanja. Ordenom narodnog heroja proglašen je 27. novembra 1953. godine.

Literatura

• Narodni heroji Jugoslavije. „Mladost“, Beograd 1975. godina.

• p
• r
• u

Narodni heroji iz Dalmacije

Narodni heroji Jugoslavije rođeni na teritoriji Dalmacije, kao i oni koji su politički ili vojno djelovali na ovom području:

Ilija Antunović  • Tadija Anušić  • Božidar Adžija  • Maksimilijan Baće  • Vlado Bagat  • Ante Banina  • Anka Berus  • Božo Bilić  • Ante Bilobrk  • Andrija Božanić  • Miro Višić  • Ante Vučić  • Jure Galić  • Mate Golem  • Ivan Guvo  • Branko Dude  • Ljubo Dumičić  • Jošo Durbaba  • Đuro Đapić  • Obrad Egić  • Boško Žunić  • Ljubo Ilić  • Ante Jonić  • Ante Jurjević  • Vicko Krstulović  • Ivan Lavčević-Lučić  • Josip Lozovina  • Stanko Marević  • Ivan Marinković Slavko  • Drago Marković  • Slobodan Macura  • Marko Milanović  • Vicko Milat  • Ivan Morđin  • Stevo G. Opačić  • Stevo J. Opačić  • Stevo S. Opačić  • Vinko Pajić  • Pavle Pap  • Nenad Parenta  • Stanko Parmač  • Bogdan Peko  • Vladimir Peran  • Branko Perišić  • Bogdan Pecotić  • Rudolf Primorac  • Krešo Rakić  • Srećko Reić  • Ante Roje  • Paško Romac  • Ante Savin  • Nikola Sekulić  • Đermano Senjanović  • Mate Staničić  • Ljubo Truta  • Gojko Ujdurović  • Mate Ujević  • Stjepan Filipović  • Velimir Škorpik  • Lovro Šperac  • Dinko Šurkalo  • Prva dalmatinska proleterska udarna brigada  • Druga dalmatinska proleterska udarna brigada