Pariška mirovna konferencija (1919)

Pariska mirovna konferencija 1919. godine, bila je konferencija koju su organizovali pobednici u Prvom svetskom ratu kako bi ustanovili mirovne sporazume između Saveznika i poraženih Centralnih sila. Konferencija je otvorena 18. januara 1919. godine i trajala je do 21. januara 1920. godine sa nekoliko prekida.

Pregled

Zastava države	Država	Mjesto i vrijeme potpisivanja ugovora	Teritorijalni gubici	Veličina vojske	Posebne odredbe
	Austrija	St. Germain 10. rujna 1919.	70% teritorija koji je imala u Austro-Ugarskoj	do 30 000 vojnika	strogo zabranjeno ujedinjenje s Njemačkom
	Bugarska	Neuilly 27. studenog 1919.	Zapadna Trakija, Dobrudža dijelovi uz granicu s Kraljevinom SHS	do 20 000 vojnika
	Mađarska	Trianon 4. lipnja 1920.	60% područja koji je imala u Austro-Ugarskoj	do 35 000 vojnika
	Njemačka	Versailles 28. lipnja 1919.	Alsace i Loirrane, dijelovi teritorija pripojeni Poljskoj, Belgiji i Čehoslovačkoj	do 100 000 vojnika i 1500 časnika u mornarici; zabranjeno teško topništvo, tenkovi, zrakopolvi, bojni otorvi, podmornice, većina ratnih brodova	zaposijedanje Rajnskog i Saarskog područja na 15 godina
	Turska	Sevres 10. kolovoza 1920.	svedena na Anadoliju i uski europski pojas oko Carigrada		odredbe mirovnog ugovora izmijenjene u Lausannei 1923. godine

Ovde se može ubrojiti i Sporazum Fejsal-Vajcman od 3. januara 1919. godine, vezan za Palestinu.

Ovi mirovni sporazumi, zajedno sa rešenjima Vašingtonske pomorske konferencije, stvorili su osnove takozvanog Versajskog (ili Versajsko-Vašingtonskog) sistema u međunarodnim odnosima. Preuređenje Evrope i sveta na osnovu ovih sporazuma stvoriće izvestan broj kritičnih konfliktnih tačaka u međunarodnim odnosima, što će biti jedan od uzroka Drugog svetskog rata.

Odluka o stvaranju Lige naroda i odobravanje njene povelje takođe su događaji koji su se desili na konferenciji.

Velika četvorka:Dejvid Lojd Džordž, premijer Britanije; Žorž Klemanso, premijer Francuske; Vudro Vilson, predsednik SAD; i Vitorio Orlando, premijer Italije; bili su dominantne političke i diplomatske figure na konferenciji. Odredbe koje su nametnute poraženim zemljama bile su zapravo rezultat njihovih razgovora.

Učesnici

Zemlje koje su učestvovale na konferenciji:

• Velika Britanija
• Francuska
• SAD
• Italija
• Japan
• Belgija
• Brazil
• Dominioni Britanske imperije (Kanada, Australija, Južna Afrika, Novi Zeland, Njufaundlend)
• Indija
• Grčka
• Gvatemala
• Haiti
• Hedžaz
• Honduras
• Kina
• Kuba
• Jugoslavija
• Liberija
• Nikaragva
• Panama
• Poljska
• Portugal
• Rumunija
• Sijam
• Čehoslovačka

Nemačka i njeni bivši saveznici nisu mogli prisustvovati konferenciji sve dok uslovi i detalji sporazuma nisu bili postignuti. Novostvoreni RSFSR nije bio pozvan da prisustvuje konferenciji.

Irska je poslala predstavnike u nadi da postigne samoopredeljenje i legitimizira Republiku proglašenu posle Uskršnjneg ustanka 1916. godine, ali sa malo uspeha.

Australijski pristup

Australijski delegati su bili Bili Hjuz, premijer i Džozef Kuk, ministar mornarice. Glavni ciljevi su bili: reparacije, aneksija Nemačke Nove Gvineje i odbijanje japanskog predloga o rasnoj jednakosti. I pored velikih napora i scena, Hjuz je morao da prihvati mandat Lige naroda za Novu Gvineju.

Japanski pristup

Japansku delegaciju vodio je Sajondži Kimoči, a u njoj su bili i baron Makino Nobuaki, grof Činda Sutemi (ambasador u Londonu), Macui Keširo ambasador u Parizu) i Idžuin Hikokiči (ambasador u Rimu) i drugi što je ukupno činilo cifru od 64 člana. Ni Hara Takahaši (premijer) ni Jasuja Učida (ministar spoljnih poslova) nisu smatrali da su u poziciji da napuste Japan u tako kratkom roku posle izbora. Delegacija se fokusirala na dva zahteva: a) prihvatanje njihovog predloga o rasnoj jednakosti i b) aneksiju nemačkih kolonija - Šandong i pacifičkih ostrva severno od ekvatora. Pravi vođa delegacije bio je Makino, uglavnom usled bolesti Sajondžija. Japan je bio nezadovoljan sa rezultatima konferencije, jer je dobio samo pola nemačkih prava i napustili su konferenciju.

Predlog o rasnoj jednakosti

Prvi nacrt podnešen je Komisiji lige naroda 13. februara kao amandman na član 21:

Pošto je jednakost naroda osnovni princip Lige naroda, strane ugovornice slažu se da se dogovore što pre da omoguće svim stranim državljanima država članica Lige, jednak i pravičan tretman u svakom pogledu, ne prveći razliku, bilo pravnu ili faktičku, u pogledu njihove rase ili nacionalnosti.

Teritorijalni zahtevi

Japansku pretenziju ka Šandongu osporavali su Kinezi. Na početku rata, 1914. godine, japanske trupe su zauzele teritoriju datu Nemačkoj 1897. godine. Takođe su zaposeli nemačka ostrva severno od ekvatora. U toku rata, 1917. godine Japan je napravio tajni dogovor sa Britanijom, Francuskom i Italijom u vezi aneksije ovih teritorija. Japan se takođe obavezao da podrži britansku aneksiju nemačkih ostrva južno od ekvatora. I pored generalno pro-kineskog stava u Versajskom sporazumu (na insistiranje SAD), Šandong je predat Japanu, što je izazvalo velike demonstracije (Pokret 4. maj) i konačnog kinsekog povlačenja sa konferencije. Pacifička ostrva severno od ekvatora potpala su pod mandat Lige naroda, sa japanskom upravom.

Pristup SAD

Pošto predsednik Vudro Vilson, glavni pregovarač SAD, nije uspeo da ubedi Lojd Džordža i Klemansoa da podrže njegovih 14 tačaka, konferencija je prešla na pitanje stvaranja Lige naroda. Pošto je postignut sporazum o najvažnijim pitanjima, predlog dokumenta o Ligi je vraćen u SAD na odobrenje Kongresu. Kongres se nije složio sa članom 10 koji je napad na bilo koju članicu Lige naroda smatrao napadom na sve čklanice i od njih zahtevao pomoć. Vilson se vratio obeshrabren i pošto nije imao političku podršku iza sebe, glavni uticaj preuzeli su Francuzi i Britanci koji su insistirali da Nemačka preuzme svu i punu krivicu za rat. Vilson se sa time nije slagao. Nemačka je bila primorana da prihvati punu krivicu za rat, da preda sve kolonije i deo teritorije i da plati 33 milijarde dolara odštete. Na inicijativu Vilsona, SAD su sklopile zasebni mirovni sporazum sa Nemačkom, koji je Kongres odobrio.

Povezano

• Nemačka Nova Gvineja je data u mandat Australiji a nemačka Samoa Novom Zelandu.
• Češki koridor

Reference

• MacMillan, Margaret (2001), Peacemakers: Six months that changed the world, John Murray (Publishers) Ltd. ISBN 0-7195-6237-6
• Naoko Shimazu (1998), Japan, Race and Equality, Routledge, ISBN 0-415-17207-1

Spoljašnje veze

Pariška mirovna konferencija (1919) na Wikimedijinoj ostavi

• Charles T. Evans NVCC|Info Arhivirano 2006-05-13 na Wayback Machine-u
• Excerpt and reviews of Paris 1919: Six Months That Changed The World by Margaret MacMillan ISBN 0-375-76052-0 (softcover), ISBN 0-375-50826-0 (hardcover)