Cionizam

Serija članaka na temu:

Judaizam

Podjele
Ortodoksni (moderni) • Konzervativni Reformistički • Haredi • Hasidi Rekonstrukcionistički • Obnova Rabinski • Humanistički Karaite • Samaritanizam

Judaistička filozofija
Principi vjere • Minjan • Kabala Noini zakoni • Bog • Eshatologija Mesija • Odabrani Holokaust • Halaha • Kašrut Skromnost • Cedaka • Moral • Musar

Tekstovi
Tanah (Tora • Nevim • Ketuvim) Čumaš • Sidur • Pijut • Zohar Rabinska literatura Talmud • Midraš • Tosefta

Sveti gradovi
Jeruzalem • Hebron Safed • Tiberijada

Važne ličnosti
Abraham • Izak • Jakov Mojsije • Aron • David • Solomon Sara • Rebeka • Rahel • Lea

Život i društvo
Brit • Bar i Bat Micva • Šiduk • Brak Nida • Naming • Pidjon HaBen • Smrt

Religijske uloge
Rabin • Rebe • Hazan Koen • Mašgia • Gabaj • Magid Mohel • Bet din • Roš ješiva

Institucije
Sinagoga • Mikva • Gemah • Ješiva

Sakralni objekti
Sinagoga • Mikah Sveti Hram / Tabernakl

Ritualni objekti
Talit • Tefilin • Kipa • Sefer Tora Cicit • Mezuza • Menora • Hanukia Šofar • Četiri vrste • Kitel • Gartel • Jad

Molitve i ceremonije
Šema • Amida • Aleinu • Kol Nidre Kadiš • Halel • Ma Tovu • Havdalah

Međureligijski odnosi
Hrišćanstvo / kršćanstvo Judeohrišćanstvo / judeokršćanstvo Islam • Agnosticizam • Ateizam

Povezano
Antisemitizam • Kritike • Filosemitizam Cionizam • Anticionizam

v • r • u

Cionizam je politički pokret Jevreja (pa i nekih nejevreja) da se Jevreji vrate u Erec Izrael (Zemlja Izrael). Naime, ideja cionizma nije bila Erec Izrael, bila je prinudno raščišćavanje Jevreja van Evrope. Reč Cion predstavlja biblijski izraz povezan sa Jerusalimom (Psalmi, 126, 1), Natan Birnbaum je 1885. sročio izraz „cionizam“ da bi označio politička nastojanja da se Jevreji vrate u Izrael. Žudnja za povratkom javlja se u velikom delu jevrejske književnosti tokom vekova. Moderni cionizam izrastao je iz propasti jevrejske emancipacije i oživljavanja antisemitizma u Evropi 19. veka. Suočeni sa ruskim pogromima i suđenjem Drajfusu u Francuskoj, Leon Pinsker i Teodor Hercl su nezavisno jedan od drugog došli do zaključka da je izgnanost nenormalno stanje i da nejevrejski svet nije zaštitio Jevreje. Bila je potrebna domovina u kojoj bi Jevreji mogli biti poput svih drugih nacija, sa sopstvenom zemljom i jezikom.

Ni Hercl ni Pinsker nisu insistirali da ta zemlja bude Palestina. Svaka je teritorija, kadra da prihvati određeni broj izbeglica, odgovarala toj svrsi. Oni su se, međutim, razlikovali po svojoj proceni nejevreja. Hercl je smatrao da će svetske sile pomoći njegovoj misiji, dok je Pinsker digao ruke od nejevrejske pomoći, podstičući Jevreje da svoje probleme rešavaju putem „samoemancipacije“. O tim i drugim razlikama raspravljano je na Prvom cionističkom kongresu (u Bazelu u Švajcarskoj, 1897), koji je okupio aktiviste raznih boja čiji je cilj bilo stvaranje jedne međunarodne povelje koja bi Jevrejima osigurala domovinu. Kasnije su organizovane banka i preduzeće za kolonizaciju kako bi se pokretu obezbedila čvrsta finansijska osnova.

Herclova ideja je bila da svi Jevreji žive u Ugandi, ali ortodoksni su videli ovaj pokret kao šansu da Jevreji žive u Jerusalimu i insistirali su da to bude Erec Izrael.

Uprkos Herclovim naporima da održi jedinstvo, cionizam je često bio uzrok sukoba u jevrejskom životu. Među ortodoksnima, neki rabini su mu se suprotstavljali kao zabranjenom pokušaju da se uspostavi mesijansko doba, kao što su činili i rani reformistički Jevreji koji su cionizam smatrali nacionalističkom formulacijom u suprotnosti s njihovim shvatanjem judaizma kao čiste religije. Nakon Herclove smrti 1904, vođstvo pokreta prešlo je u ruke „praktičara“, pre svega Haima Vajcmana. Kao doseljenik koji je živeo u Ujedinjenom Kraljevstvu, on je imao značajnog udela u dobijanju Balfurove deklaracije, izjave iz 1917. koja je obećavala britansku podršku jevrejskoj domovini u Palestini. Liga naroda je 1923. dodelila Britaniji mandat nad Palestinom radi pripremanja stanovništva za nezavisnost. Ironija je u tome što su slična obećanja nezavisnosti data i arapskom stanovništvu.

Uporedo s tim razvojem događaja, Jevreji su se neprekidno doseljavali u Palestinu. Poznate kao alijoš i podeljene prema istorijskim periodima, te su migracije pomogle da se popune zemljoradnička naselja, da se zemlja otrgne od pustinje i stvore političke i društvene ustanove u tom periodu. Krajem 19. veka, doseljavanje je dobilo izvestan socijalistički ton. Nažalost, nikada se nije otvoreno pogledalo u oči stvarnosti obostranog polaganja prava na Palestinu. Pod arapskim pritiskom, Britanci su 1939. objavili belu knjigu kojom je poništena Balfurova deklaracija, i ograničeno doseljavanje Jevreja u Palestinu, što je kao čin dobilo poseban značaj ako se ima u vidu uspon nacizma.

Holokaust je, međutim, ubedio javno mnjenje u potrebu za jevrejskom državom i Ujedinjene nacije su 1947. glasale u prilog podele Palestine na jevrejsku i arapsku državu, što je Arapska liga odbacila, otpočevši rat s tek osnovanom jevrejskom državom. Do 1949. država Izrael je sklopila primirje sa svojim protivnicima, osvojivši borbom daleko veću teritoriju nego što joj je planom Ujedinjenih nacija bilo obećano.

Savremene cionističke organizacije u dijaspori odražavaju političku obojenost svojih ranih vođa i uključuju socijalističke, religiozne i revizionističke grupacije koje se obično dele na muške, ženske i omladinske ogranke ujedinjene u nacionalne federacije. Ove su, sa svoje strane, povezane sa Izraelom preko Jevrejske agencije, nevladine ustanove koja predstavlja Izrael pred ostalim jevrejskim zajednicama. Cionistička ideologija izložena je velikim diplomatskim pritiscima koji su kulminirali rezolucijom Ujedinjenih nacija iz 1975. koja cionizam povezuje sa rasizmom. Mada je rezolucija prošla, ona je takođe privukla mnoge koji su bili na periferiji podrške cionizmu da uzmu aktivnog učešća u njemu.