Династија Ђин (1115—1234)

Историја Кине
АНТИКА
Неолит c. 8500 – c. 2070 п. н. е.
Династија Сја c. 2070 – c. 1600 п. н. е.
Династија Шанг c. 1600 – c. 1046 п. н. е.
Династија Џоу c. 1046 – 256 п. н. е.
Западни Џоу
Источни Џоу
Пролеће и Јесен
Зараћене државе
ЦАРСТВО
Династија Ћин 221–206 п. н. е.
Династија Хан 206 п. н. е. – 220 н. е.
Западни Хан
Династија Син
Источни Хан
Три краљевства 220–280
Веј, Шу и Ву
Династија Ђин 265–420
Западни Ђин
Источни Ђин	Шеснаест краљевстава
Јужне и Сјеверне династије 420–589
Династија Суеј 581–618
Династија Танг 618–907
(Друга Џоу династија 690–705)
Пет династија и десет краљевстава 907–960	Династија Љао 907–1125
Династија Сунг 960–1279
Северни Сунг		Западни Сја
Јужни Сунг	Ђин
Династија Јуан 1271–1368
Династија Минг 1368–1644
Династија Ћинг 1644–1911
САВРЕМЕНО ДОБА
Република Кина 1912–1949
Народна Република Кина 1949–садашњост	Република Кина (Тајван) 1949–садашњост
Сродни чланци Кинеска историографија Хронологија кинеске историје Династија у кинеској историји Језичка историја Историја уметности Привредна историја Историја образовања Историја науке и технологије Правна историја Медијска историја Војна историја Поморска историја
Ова кутија: прикажи разговор уреди

Династија Ђин (кинески језик: 金朝, пинјин: Jīn Cháo; џурџенски: Anchun Gurun; манџурски: Aisin Gurun; китански језик: Nik, Niku;^[1][2]; монголски језик: Altan Ulus), такође позната као Џурџенска или Џурџијска династија је била династија џурџенских владара из клана Ванјан (完顏 Wáнyáн) која је у 12. и 13. веку владала подручјем данашње Манџурије, Руског далеког истока и северне Кине. Њени потомци су у 17. веку основали манџуријску династију Ћинг.^[3]

Историја

Династију је 1115. год. основао џурџенски поглавица Ванјан Агуда (完顏阿骨打). У његово време су главни непријатељ Џурџа били Китани чија је Династија Љао владала северном Кином. Како би их поразили, Џурџи су склопили тзв. „Савез на мору” (海上之盟) с династијом Сонг која је владала јужном Кином. Захваљујући њему држава Љао је 1123. год. уништена. Међутим, само две године касније Џурџи су се, осетивши слабост цара Ћин-цунга окренули против својих савезника, напали их и почетком 1127. год. освојили кинеску престоницу Кајфенг заробивши Ћин-цунга и скоро све чланове његове породице. Остаци династије Сонг су се повукли на југ где су следећих пар деценија пружали отпор све док се споразумом у Шаоxингу (紹興和議) 1141. год. није успоставила река Хуај Хе као граница између две државе. Јужни Сонг је морао плаћати и данак од 250.000 таела и 250.000 пакета свиле сваке године (до 1164). Укратко, споразум је свео Јужни Сонг на полу-вазалну државу династије Ђин. Иако су се Џурџи масовно доселили у новоосвојена подручја на југу, њихова елита се релативно брзо синизирала, упркос покушаја појединих владара династије који су промовисали џурџенски језик и културу. Раздобље дугог мира и просперитета је окончано почетком 13. века када су Џурџи дошли у сукоб са Монголима и њиховим вођом Џингис Каном. На крају су Монголи под каном Огедејем, уз помоћ Јужног Сонга, 1232. год. напали династију Ђин и заузели Кајфенг. Следеће године је последњи цар Аи-цунг извршио самоубиство, окончавши тако династију Ђин.

Порекло

Провизорни родоначелници народа Ђурчен је можда био народ Мохе који је живео на територији данашње североисточне Кине и био је део краљевства Бахај (698–926). Мохе су били првенствено седентарни народ који се бавио ловом, узгојем свиња и усева као што су соја, пшеница, просо и пиринач. Коњи су били ретки у региону све до периода Танг, а сточарство није било широко распрострањено све до 10. века под доминацијом Кидана. Народ Мохе је извозио производе од ирваса, а претпоставља се и да су их и јахали. Они су практиковали масовно ропство и користили робове за помоћ у лову и пољопривредним радовима.^[4][5] Танг су описали Мохе као жесток и некултивисан народ који је користио отровне стреле.^[6]

Две најмоћније групе Моха биле су Хејшуи Мохе на северу, названи по реци Хејлонг, и Сумо Мохе на југу, названи по реци Сонгхуа. Од Хејшуи Моха настали су Ђурчени у шумовитим планинским областима источне Манџурије и руског Приморског краја.^[7] Федерација Вугуо („Пет нација“) која је постојала североисточно од модерног Ђилина такође се сматра прецима Ђурчена.^[8] Ћурчени се први пут помињу у историјским записима у 10. веку као носиоци данка на Љао, касније Танг и Сонг дворовима.^[9] Бавили су се ловом, риболовом и држали домаће волове, док су им примарни извоз били коњи.^[8] Средином 11. века нису имали писмо, календар или уреде.^[10] Ђурчени су били мали политички актери у међународном систему у то време. До 10. века, Ђурчени су постали вазали династије Љао, али су такође послали бројне притоке и трговачке мисије у сонгову престоницу Кајфенг, што су Љао безуспешно покушали да спрече.^[11] Неки Ђурчени су одали почаст Горјеу и стали на његову страну током Кидан-Гореоског рата. Они су обема дворовима одавали признање из политичке нужде и ради материјалне користи.^[12]

У 11. веку било је широко распрострањено незадовољство против владавине Кидана међу Ђурченима, јер је Љао насилно изнуђивао годишњи данак од племена Ђурчен. Искористивши жељу Ђурчена за независношћу од Китана, поглавар Вугунај (1021–1074) из клана Ванјен се успео на истакнуто место, доминирајући целом источном Манџуријом од планине Чангбај до племена Вугуо. Према традицији, Вугунај је био Ханпуов потомак у шестој генерацији док је његов отац имао војну титулу са љаоског двора, иако титула није додељивала нити имала никакву стварну моћ. Као што је описано, Вугунај је био велики ратник, гурман, пијанац и љубитељ жена. Његов унук Агуда је на крају основао династију Ђин.^[10]

Списак владара династије Ђин (1115—1234)

Кинески: 金朝 (Jīncháo)

На власти од 1115. до 1234. године.

Референце

Литература

Спољашње везе

Династија Ђин на Викимедијиној остави.