Partitura

Uporedni muzički pregled svih deonica jednog muzičkog ansambla, odnosno, način da se u notaciji one predstave u jednovremenom toku. Deonice se ispisuju na notnim (linijskim) sistemima jedna ispod druge, u čemu je kroz praksu ustaljen uobičajeni poredak (najčešće prema visini, rasponu i registru instrumenta u okviru grupe) i grupacija (vidi sliku).

Ovaj redosled, ustaljen u klasičnoj muzici, je sledeći:

• Drveni duvački instrumenti, i to redom pikolo flaute, flaute (mada nekada i obrnutim redom), oboe, engleski rogovi, klarineti, bas klarineti, fagoti i kontrafagoti. Ako u orkestru učestvuje i saksofon, on se piše između bas klarineta i fagota.
• Limeni duvački instrumenti, odnosno, horne, trube, tromboni i tube.
• Udaraljke, i to najpre timpani, a zatim i ostali udarački instrumenti.
• Ostali instrumenti među kojima je uvek prva harfa, a zatim i drugi koji nemaju određen redosled, ali ako je klavir (odn. pijanino) deo orkestra, on ide nakon harfe, a pre ostalih, koji mogu biti, na primer, zvona, ksilofon, čelesta, gitara i drugi.
• Pevačke deonice ako postoje, pišu se na ovom mestu, i to najpre solističke (ako ih ima), a zatim horske.
• Solo instrumenti, u delima kao što je Koncert za violinu i orkestar, Koncert za flautu, harfu i orkestar itd., ti solistički instrumenti slede na ovom mestu. Ako ih je više, ređaju se kao u celokupnoj partituri.
• Gudački instrumenti, kojih je i najviše, nalaze se redosledom I violine, zatim II violine, viole, violončela i kontrabasi.

Ako se instrumenti (npr. prve violine) dele u više grupa, onda se, radi preglednosti, mogu pisati u više od jedne notne linije, ali to najčešće nije slučaj u celoj partituri, već samo u pojedinim delovima. Taj slučaj se pri deljenju označava sa div. (skraćeno od italijanskog divisi), a kada se vraćaju u istu melodiju, obeležava se ili sa tutti (najčešće kod gudača), a za manje brojne instrumente se melodija obeležava sa a 2, a 3 ... (što označava da je sviraju oba, odn. sva tri instrumenta). Ako samo jedan instrument grupe svira melodiju, melodija se obeležava sa solo. Ređi slučaj, koji se javlja kod savremenijih kompozitora, je deljenje melodijske deonice prema pultovima gudača, tako da se kod Stravinskog u baletu „Posvećenje proleća“ može sresti da deonicu sviraju 5., 6., 7. i 8. pult prvih violina (četiri para, odnosno osam svirača). Ovim kompozitor želi postići prostorni doživljaj zvuka, jer se ovi pultovi najčešće nalaze sa krajnje leve strane publike. Takođe, može se sresti, takođe kod gudača, da kompozitor traži da samo polovina određenih instrumenata svira u tom trenutku (npr. polovina violina). Ovo se obeležava sa metà (it. pola).

Deonice se u partituri štampaju dvojako:

• sve se deonice pišu, makar i ne svirao dotičan instrument u tom trenutku. Ovaj način je moguć u slučajevima da su u pitanju manji sastavi, odnosno manji orkestri.
• pišu se samo deonice instrumenata (ili glasova) koji u tom trenutku sviraju (pevaju). U ovom se slučaju preporučuje da se na početku kompozicije, ili ako se ona sastoji iz više delova, na početku svakog dela (stav, čin,...) napišu svi instrumenti i glasovi koji učestvuju u tom segmentu (npr. vidi sliku početka partiture iz opere „Tigar“).

Primeri partitura

Napomena
Većina podataka vezana za grupe instrumenata, kao i za pojedinačne instrumente potiče iz:

• Uvod u orkestraciju - prof. Aleksandar Obradović - Univerzitet umetnosti u Beogradu - Beograd, 1997.
• Mali rečnik muzičkih instrumenata - Dejan Despić - Savez društava muzičkih i baletskih pedagoga Srbije - Beograd, 1992.

Partitura na Wikimedijinoj ostavi