Izopren

IUPAC ime


2-methyl-1,3-butadiene

Drugi nazivi

terpen

Identifikacija

CAS registarski broj

78-79-5^Y

Jmol-3D slike

Slika 1

SMILES

C=C(C)C=C

InChI
InChI=1S/C5H8/c1-4-5(2)3/h4H,1-2H2,3H3^Y Kod: RRHGJUQNOFWUDK-UHFFFAOYSA-N^Y

Svojstva

Molekulska formula

C₅H₈

Molarna masa

68.12 g/mol

Gustina

0.681 g/cm³

Tačka topljenja

−143.95 °C

Tačka ključanja

34.067 °C

Y (šta je ovo?) (verifikuj)

Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje (25 °C, 100 kPa) materijala

Infobox references

Izopren (skraćeno od izoterpen), ili 2-metil-1,3-butadien, je široko rasprostanjeno organsko jedinjenje sa formulom CH₂=C(CH₃)CH=CH₂. Pod standardnim uslovima to je bezbojna tečnost. Ovo jedinjenje je visoko isparljivo zbog svoje niske tačke ključanja.^[1]

Izopren (C₅H₈) je monomer prirodne gume. On je takođe zajednički strukturni motiv jedne izuzetno raznovrsne grupe drugih prirodnih jedinjenja, koja se kolektivno nazivaju izoprenoidi. Molekulska formula izoprenoida su umnošci izoprena u obliku (C₅H₈)_n. To se naziva izoprenskim pravilom.^[2] Funkcionalne izoprenske jedinice u biološkim sistemima su dimetilalil difosfat (DMADP) i njegov izomer izopentenil difosfat (IDP).

Termini izopren i terpen su u jednini sinonimi, dok se u množini (izopreni, terpeni) odnose na terpenoide (isoprenoide).

Literatura

↑ Clayden Jonathan, Nick Greeves, Stuart Warren, Peter Wothers (2001). Organic chemistry. Oxford, Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-850346-6.
↑ L. Ruzicka. „The isoprene rule and the biogenesis of terpenic compounds”. Cellular and Molecular Life Sciences 9 (10): 357-367. DOI:10.1007/BF02167631. ^{[mrtav link]}

Dodatna literatura

Susan Budavari, ur. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th izd.). Merck Publishing. ISBN 0-911910-13-1.
Poisson, N.; M. Kanakidou, and P. J. Crutzen (2000). „Impact of nonmethanehydrocarbons on tropospheric chemistry and the oxidizing power of the global troposphere: 3-dimensional modelling results”. Journal of Atmospheric Chemistry 36 (2): 157–230. DOI:10.1023/A:1006300616544. ISSN 0167-7764.
Claeys, M.; B. Graham, G. Vas, W. Wang, R. Vermeylen, V. Pashynska, J. Cafmeyer, P. Guyon, M. O. Andreae, P. Artaxo, and W. Maenhaut (2004). „Formation of secondary organic aerosols through photooxidation of isoprene”. Science 303 (5661): 1173–1176. DOI:10.1126/science.1092805. ISSN 0036-8075. PMID 14976309.
Pier, P. A.; and C. McDuffie (1997). „Seasonal isoprene emission rates and model comparisons using whole-tree emissions from white oak”. Journal of Geophysical Research 102 (D20): 23,963–23,971. Bibcode 1997JGR...10223963P. DOI:10.1029/96JD03786. ISSN 0148-0227.
Poschl, U.; R. von Kuhlmann, N. Poisson, and P. J. Crutzen (2000). „Development and intercomparison of condensed isoprene oxidation mechanisms for global atmospheric modeling”. Journal of Atmospheric Chemistry 37 (1): 29–52. DOI:10.1023/A:1006391009798. ISSN 0167-7764.
Monson, R. K.; and E. A. Holland (2001). „Biospheric trace gas fluxes and their control over tropospheric chemistry”. Annual Review of Ecology and Systematics 32: 547–576. DOI:10.1146/annurev.ecolsys.32.081501.114136.