Anafora

Anafora (od grčki: ἀναφορά — „vraćanje nazad”) je retorički uređaj koji se sastoji od ponavljanja niza reči na početku susednih klauza, ovim naglašava njihov stav.^[1] Suprotnost anafori je epifora, ponavljanje reči na kraju klausa. Kombinacija anafore i epifore je simploka.

Primeri anafore

• Ivo Andrić, „Jadni nemir”

mi zalud zidamo toranj do neba
mi zalud skidamo Boga sa neba
mi zalud silazimo u srce zemlji
mi zalud gazimo crva pod zemljom

• Tin Ujević, „Svakidašnja jadikovka”

I nema sestre ni brata
I nema oca ni majke
I nema drage ni druga

• Dragutin Domjanić, „Bele rože”

Kad si Ti znala čez oblok pogledet,
Kak da su rože oživele bele,
Kak da su dobre Ti dragale ruke,
Kak da su k Tebi privinut se štele.

• Antun Gustav Matoš, „Samotna ljubav”

- Ljubav nije sreća! - znaš li kad mi reče?
- Ljubav, to je rana, i ta rana peče,
- Ljubav boli, boli, kao život boli

• Antun Gustav Matoš, „Lakrdijaš”

Teško je kad imaš mnogo duha,
Još je teže kada nemaš kruha;
Teško sluhu kada je bez uha,
Teško uhu kada je bez sluha.

• Ivan Bunić Vučić, „Ljubav draga mene stavi”

Jedna i druga mene mami,
Jedna i druga meni omili.
Jedna zlatnijem svojijem prami

Reference

Literatura